Epoha renesanse donela je veliki zamah razvoju nauke, a naročito u pogledu otkrivanja fizičkog sveta i razvoju prirodnih nauka, posebnos astronomije, matematike i mehanike, uključujući i geologiju. Najpovoljniji uslovi za razvoj moderne nauke stekli su se u Italiji, gde su studirali mnogi značajni naučnici, poput Kopernika i Agrikola. Tada su se sa grčkog prevodila mnoga naučna dela antičkih pisaca, razvile su se zanatske veštine i umetnosti, ostvarena su velika putovanja, raširila se trgovina, a brojni bogati ljudi započeli su graditeljsku aktivnost. Ipak, najveći uticaj na renesansne naučnike imali su prevodi starogrčkih mislilaca, a opšta težnja umetnika bila je univerzalnost i stalna težnja ka njoj.
Kada se pomene nauka u doba renesanse, najčešće se misli na Leonarda da Vinčija (1452-1519), koji je bio ne samo umetnik, već i naučnik, čija je radoznalost bila široka i plodotvorna. Osim slikarstvom i vajarstvom, bavio se geologijom, matematikom, muzikom, poezijom, anatomijom, botanikom, arhiteturom, graditeljstvom, pronalazaštvom, zbog čega je nazvan hommo universalis.
Leonardo je od svih geoloških tema najviše bio zaokupljen fosilima. Utvrdio je da su fosili ostaci drevnih organizama, a ne proizvodi uticaja zvezda, kako su mnogi smatrali, kao i to da su nataloženi na morskom dnu. Objasnio je postanak sedimentnih stena, uzrok saliniteta morske vode, nastanak oblika brda i planina, izdizanje morskog dna i druge geološke pojave. Baveći se graditeljskim poslovima u severnoj Italiji, Leonardo je često nailazio na uslojene sedimentne stene u kojima je nalazio ljušture školjki. Te stene su bile dosta udaljene od mora, a sadržavale su fosile ne samo u površinskim slojevima, već i u dubljim delovima geološkog profila. To ga je navelo na zaključak da su se ti slojevi nekada nalazili na morskom dnu, odnosno da se mora i planine nisu uvek nalazili tamo gde su bili u njegovo doba. Njihove granice prostiranja menjale su se tokom vremena, i to postepeno. Leonardo je bio duboko uveren u značaj fosila za proučavanje i rekonstrukciju geološke prošlosti. Tvrdeći da su fosili ostaci nekadašnjih živih organizama, on se suprotstavio uvreženom srednjovekovnom mišljenju da su fosili zapravo kreativna igra prirode. Suprotstavio se mišljenju da su fosili ostaci morskih organizama koji su svedoci svetskog potopa, tvrdeći da bi u tom slučaju bili pomešani, nošeni muljevitim potopom, a ne u pravilnim slojevima, kao što se daju videti. Treba istaći da su u XVI veku Leonardovu teoriju o poreklu fosila, koju je on iskazao još 1508. Godine, prihvatili mnogi naučnici.
Leonardo je kategorički odbacio i biblijsku legendu o sveopštem potopu i biblijske predstave o stvaranju sveta i vremenu njegovog stvaranja. Prema Svetom pismu, kopno i more su odvojeni trećeg dana stvaranja sveta, pa je svako drugačije tumačenje predstavljalo jeres. Tome još treba dodati da su životinje stvorene petog dana, što znači posle razdvajanja kopna od mora. Takođe, nije se smelo tvrditi ni da se raspored kopna i mora menjao u drevnoj prošlosti. Ono što je zbunjivalo tadašnje prirodnjake bilo je vreme: zvanično učenje je isticalo da je od stvaranja sveta prošlo ne više od 6000 godina. Leonardo je, međutim smatrao da je geološko vreme znatno duže od zvaničnog tvrđenja i da je za akumulaciju fosila u različitim uslojenim stenama potrebno veoma dugo vreme. Braneći ideju o organskom poreklu fosila, on je izražavao izuzetno smele tvrdnje o načinu okamenjivanja organizama, tvrdeći da se ono odigrava preobražajem prvobitnog mekog mulja u čvrstu stenu.
Pošto je Leonarda najviše zanimala mehanika, on je i geološke pojave tumačio sa gledišta mehanike. To potvrđuje i njegova glavna pažnja usmerena na mehaničko dejstvo tekućih voda. Iz njegovih zapažanja u Lombardiji, proizašla je teorija o stvaranju klasičnih sedimentnih stena raspadanjem, transportom, sortiranjem i taloženjem materijala. Tako je razmatranje postanka stena počelo proučavanjem sedimentnih stena, čime je ostvaren značajan napredak u geologiji, a samim tim i u nauci srednjeg veka. I za sam reljef na površini Zemlje – Leonardo je pisao je da je nastao pod dejstvom morske vode koja se slivala sa izdignutog kopna.
Posebno treba istaći njegovo mišljenje da salinitet mora potiče od prinošenja rastvorenih soli tekućim vodama. Morska so se vraća na kopno usled isparavanja morske vode i izdizanja kopna. Leonardo je pokušao da objasni i kako je nekadašnje morsko dno dospelo kasnije na površinu zemlje: „Meka strana zemlje (tj. sedimenti) kontinuirano raste, a antipodi tonu bliže centru Zemlje“. Neki su tvrdili da ova ideja nije originalna, već da ju je Leonardo preuzeo od Buridana i Pariske škole XIV veka. Leonardovo objašnjenje, međutim, potpuno se razlikuje od tih ranijih shvatanja. On je pretpostavio da se vrhovi planina nalaze toliko iznad vode zbog velike šupljine ispod morskog dna, koja je ispunjena vodom i koja se smanjila usled oticanja podzemnim kanalima ka središtu Zemlje. Zemljina kora iznad propale šupljine izdigla se zbog olakšanja preko tog propalog dela i, čak, usled težine vode iznad. Na taj način su i morske školjke, nataložene u sedimentima, dospele na vrhove planina. Takva oštorumna ideja imala je dosta pristalica u XVII i XVIII veku. Pomeranje kopna, Leonardo je objašnjavao premeštanjem vode iz jedne polulopte u drugu poluloptu, što je praćeno pomeranjem centra Zemljine teže. Veoma slična ideja postojala je do XIX veka.
Svoja etička razmišljanja, Leonardo je često saopštavao u obliku basne. U nekima od njih, vođen geološkim znanjima, pažljivo je odabirao geološke teme kako bi prikazao negativne ljudske osobine.
Basna o kamenu na drumu
“Jedan kamen lepe dimenzije, skoro vodom otkriven, nalažaše se, okružen cvetnim biljem, visoko, na ivici luga koji se beše nadeno nad džombasti put. Gledajući brojno nagomilano kamenje na putu, zažele da se i sam spusti da među njih padne. Sam sebi on reče: „Šta radim ja ovde među ovim šibljem? Hoću da budem dole sa braćom svojom“. Tada se on, dakle, pusti da padne i završi svoj brzi trk među željenim drugovima. Ali točkovi kola, konjska kopita i noge prolaznika ga posle izvesnog vremena dovedoše u stanje stalnog očajanja. Utrkivali su se ko će ga bolje gaziti i kotrljati. Katkad, kad je bio blatom i balegom uprljan, dešavalo mu se da se malo propne i uzalud pogleda ono mesto koje beše napustio, ono mesto vedre samoće i mira.
Tako se dešava sa onim ko hoće da napusti usamljen i konteplativan život da bi došao da živi u gradu među ljudima beskrajne zloće.”
Iz straha od crkve, sve svoje rukopise pisao je s desna na levo, kao u ogledalu. Pisao je tako, jer su njegovi rukopisi krili mnoge, za to vreme jeretičke misli. Rukopisi su otkriveni tek nakon njegove smrti, a štampani su krajem XVIII veka. Rukopisi koji se odnose na geologiju, štampani su tek u XIX i početkom XX veka.
A razlog zašto se toliko zanimao za geologiju krije se u njegovoj rečenici: “Saznavanje prošlosti i stanja Zemljina jeste ukras i hrana duha ljudskog”.
Izvor: “Flogiston” – časopis za istoriju nauke, broj 3. Osnivač Muzej nauke i tehnike, Beograd 1996, po tekstu Vidojka Jovića